SOK OD BUBA

NEMILOSRDNO

            Sede moj otac i muž, piju kafu, ugodno ćaskaju, dok ja stvaram i pržim plejliste. Muž me voli (ljubav je kada neko gleda TV program sa slušalicama na ušima, a vi puštate muziku do daske).

           Kreiram sa velikim nadahnućem. Umesim Koop, magični Koop Islands, pa Paolo Nutini, Violet Indiana, sloj Amy Winehouse, The Avalanchers, Arctic Monkey’s, Nu Jazz Vibrations, Nouvelle Vague - Bande A Part, koji preliva od Killing Moon do Dancing with my self, između posejem Feist, Les Negresses Vertes, Goldfrapp, Variety Lab, to umekšam sa Meiko Kaji, mmm, zatim stupa Bossa Nostra, Diana Crall, Urselle, obrnem sa La Revancha Del Tango, posle čega doleće Bello Amore, Cirque de Soleil i tako dalje dalje dalje dalje ... ’’Nemilosrdno’’ i ’’Minor Swing’’ su mi mala remek dela. Radujem se užicima koja će mi pružati.

         Samohipnotisana, delićem sluha, hvatam njihov razgovor:

Muž:      Ne mogu da verujem, uradila je sledeće $#%&/(/)(=&$%#$“mhsfjhfnh

Otac:      Ne možeš ti tu ništa.

Muž:      Ali $#“%$&%/&/)fkjdfjdjfwueag

Otac:      Kažem ti, ne možeš tu ništa.

Muž:      Ali $#“%$&%/&/)fkjdfjdjfwueag“$#““$%$%jkfdgjlfj

Otac:      Kažem ti, ne možeš tu ništa, to je genetski. Ćerka mi je luda na mene.

Muž:      Dobro, ali, da li je to normalno?

Otac:      Ne mogu to da ti kažem, pošto ja nisam normalan.

Objavio Full4Blondes u 25. april 2008 22:03:13 | 78 komentara

GLOOMY SUNDAY

’’ Little white flowers will never awaken you ...’’

       ... prošaputao je u moje uvek otvoreno uvce, cereći se.  Luđak. Profijuču te izgovorene reči često oko moje glave. Dolete odnekuda, iz pizde lepe materine, iz Plejada, Andromede, iz jebenog Crnog Oka, baš kada zaboravim da je ikada bio deo mene. Neka devojka je došla na kafu kod našeg zajedničkog druga i skočila kroz prozor, a oproštajno pismo ostavila u kupatilu. On se jadničak strašno istraumirao, nije je ni poznavao dobro. Drhtao je i prepričavao nam užas događaja. Zamislite, neko vam dođe na kafu, odete da je skuvate, vratite se,  njega nema, a stan zaključan iznutra. Misterija. Plašio se da ga ne optuže za ubistvo i šta će ko misliti i sve u tom stilu. Kolja nije odoleo impulsu. Bezočno, znam, ali nisam ni ja.  

      Mesečina, a meseca nema.

      Sijamci, sa hroničnom upalom stomačnih mišića, od silnog, neobuzdanog  smeha, koja bi bila ublažena samo usled sprečenosti da budemo zajedno. Bili smo nerazdvojni u vrtiću i svim školama kasnije. Učiteljice i nastavnici bi nas obavezno razdvajali, samo da ne sedimo u istoj klupi.

      Nismo imali ni sedam godina kada smo priredili prvu krupniju zajedničku zabavu. Jedan beli, novi i blistavi fića, veselo nam je namigivao. Imao je sočne obline i vrtoglave vijadukte, a tu je bila i gomila peska. Našlo se i nekoliko kartona. Pogledali smo se, samo na tren, i to je bilo dovoljno da napadnemo pesak kartonima, obilno zalijemo fiću i napravimo peščani tobogan. Regrutovali smo odmah čitavu ulicu dece. Srolavanje sa krova je bilo milion puta bolje nego kada smo oponašali BranicuDeBrankicu, jednu nadahnutu devojčicu iz slikovnice, koja je pokušavala da pošalje kravu na Mesec. Mi smo imali na raspolaganju samo jednog debelog zeca, kojeg je Kolja dobio za rođendan od ćaknutog deda-teče, mađioničara koji se umetnički zvao Roko. Zekan nije nikada dospeo do Meseca, jer je umro pre poletanja. Veselje survavanja sa fiće nije dugo trajalo. Čika sa krvavim očima, u mornarskoj majici i sa fišekom od papira na glavi, dotrčavao je vrišteći, uz neke užasne psovke. Već nas je ranije dobro upoznao. Gde baš njegov auto. Počeli smo da bežimo, držeći se za ruke, a on, iskolačen, u tri koraka već nam dahće za vratovima. Panika, panika. Onda mi zablista  spasonosno  rešenje i promenim pravac trčanja.  Između garaža je tako uzano, da osim nas niko ne može da se uvuče. Uleteli smo u zagrljaj proreza, gutajući paučinu i prljavštinu. Ovaj je sasvim poludeo. Gurao je glavu i režao. Onda ga je Kolja pitao – čiko, jel imate mantikat menkiš? Ni tada nije odolevao impulsima. Lavina smeha je gutala sve pred sobom.

        Čovek je radio kao poslovođa u velikoj prodavnici, gde smo kupovali slatkiše, sličice, stripove i ostalo. Uvek je bio grozan prema deci, isterivao ih, govorio ružne reči i uopšte, bio gadan i pokvaren. Kada smo se pojavljivali sa mamama i tatama, bio je ljubazan i sladak, davao bombone i štipkao za obraze. Da ne poveruješ. Najslađi je bio u prisustvu glavnog šefa, koji se ponašao opako, kao zapovednik neke rimske legije, i pojavljivao obavezno jednom dnevno. Svako njegovo pojavljivanje delovalo je na zaposlene kao da se obznanjuje Amon Ra. Puzali su i klanjali se, a najraskošnije je gamizao naš čika Fića. Ne znam kako se zaista zvao, ali od tog peščanog dana, to mu je bilo ime.

       Jednog toplog  jutra, koje je prethodilo fićkanju, dok smo hranili vrapce i golubove, landarali naokolo i bili bez neke naročite zabave, dogovorimo se da tražimo od čika Fiće, jedan po jedan, u urednim vremenskim intervalima,  nešto čega u njegovoj radnji nema, i naravno, u vreme kada nastupa šef. Bilo je dvadesetak dece raznih uzrasta i svi su bili oduševljeni da oštre zubiće na ovom predmetu. Padale su razne ideje, a  naziv tog mračnog predmeta želja – koji je pljucnula jedna trogodišnjakinja - mantikat menkiš, usvojen je jednoglasno.

       Počela je opsada. Dobar dan, imate mantikat menkiš? Molim? Mantikat menkiš. Šta, da li imamo šta ... ? Pa mantikat menkiš, imate ili nemate? Kakav marikatmeniš? Šta? I tako pedeset puta. Danima. Nije smeo da nas proteruje ili pokaže bilo šta osim poslovnosti, pa je napisao na smeđem papiru, u koji se uvija hleb, drljavim štampanim slovima - NEMAMO MARTIKAT MEKIŠ - i zalepio na izlog. Naravno, mi smo i dalje tražili. Kada bi kolutajući pokazao na papir, kazali bi da ne tražimo to, nego mantikat menkiš, ili da ne znamo da čitamo. To je trajalo i proširilo se i na decu iz okolnih ulica. Kolja i ja zamalo da presvisnemo od sreće kada smo, dve ulice dalje, na trafici ugledali – NEMAMO MAKITAT MERIŠ. Čika Fiću su kasnije obavestili  da je predmet masovnog dečjeg zezanja, i to ga je baš opalilo.

        Kada smo porasli, Kolji je ta epizoda ostala tako mila, da ga nije napuštala inspiracija ni za trafikantkinje i sličice HiMen, za koje smo bili baš preveliki. Sa sedamnaest, kada se Fića obesio, zbog manjka neke robe, nismo ga se skoro ni sećali. To je bio neki suludi vikend, kada su se u našem komšiluku tri osobe ubile. Svi su imali teorije, od sudara galaksija do političke situacije, ali je Koljina bila najromantičnija. On je tvrdio da ih je pobila pesma koju u poslednjih mesec dana pušta često, do daske. Pesmu je komponovao neki Mađar, stihove napisao njegov prijatelj, uoči II svetskog rata, i posvetio je bivšoj devojci. Devojka se ubila, ubrzo posle emitovanja pesme. Onda je talas samoubistava zahvatio ljude koji su je slušali. To je otišlo toliko daleko da je pesma zabranjena u Mađarskoj. Zatim je snima Bili Holidej, i u Americi se ponavlja isto. Tamo niko ništa nije zabranio, osim što postoje neproverene priče da postoji interna zabrana emitovanja pesme na radio talasima. Na kraju se i kompozitor ubio, posle mnogo godina.

          Završio je izlaganje i pustio pesmu, najače. Melodija se razlila kao lava.

Sunday is Gloomy,
My hours are slumberless,
Dearest, the shadows I live with are numberless
Little white flowers will never awaken you

Not where the black coach of sorrow has taken you
Angels have no thought of ever returning you
Would they be angry if I thought of joining you
Gloomy Sunday

Sunday is gloomy
with shadows I spend it all
My heart and I have decided to end it all
Soon there'll be flowers and prayers that are sad,
I know, let them not weep,
Let them know that I'm glad to go

Death is no dream,
For in death I'm caressing you
With the last breath of my soul I'll be blessing you
Gloomy Sunday

Dreaming
I was only dreaming
I wake and I find you
Asleep in the deep of
My heart
Dear

Darling I hope that my dream never haunted you
My heart is telling you how much I wanted you
Gloomy Sunday

          Zatim smo prešli na premijeru Fantoma iz opere. ’’Music of the night’’ je postala Koljina pesma.

         Posle nekoliko burnih godina, u kojima smo proživeli vekove, zove  Koljina mama, plače. Odlazim kod njih. Kolja, mali paraglajder, slupao se. Predaje mi tamnoljubičastu metalnu kutijicu, sa belom tračicom i ugraviranom posvetom. Priljubljujem na obraz tu blentavu stvarčicu. Ja sam android.

        Kada sam je otvorila, unutra se nalazila idiotska plastična šnalica, sa malim belim cvetićima.        

Objavio Full4Blondes u 13. april 2008 3:59:12 | 28 komentara

PROLEĆE NA JUPITERU

        Oslonjena na rebra debelog drveta, udisala sam sunce, oblake, vetrove, planinu. Oči su mi se stapale sa blistavim jezerom. Zeleno, plavo, ljubičasto, srebrno, kristalno, ledeno. Usud.  Isuviše uživam. Prisećam se putovanja od skoro hiljadu kilometara, tokom kojeg je jedan saputnik stalno uzvikivao – potočić, potočić, vidi ludilo, vidi slapove, slapovi, evo slapova, pazite šta vam kažem, mogu da ih predvidim, evo, evo, šta sam vam rekao, slapovi i tako hiljadu kilometara. Nadam se da takvu neumerenost neću razviti.

       Često mislim na jednog čoveka, iako je prošlo deset godina od našeg susreta. To je svakako čudan događaj. Ne znam mu pravo ime, ali onako dečje, verujem da je to baš on, pravi pravcati Usud.

       Jurcajući da stignem na vreme, uparkirala sam se skoro vertikalno, uz jaukanje kočnica i ostale prateće dimne efekte. Kako sam u to vreme često igrala Need4Speed, potpuno sam zaboravila da su moje realne vozačke sposobnosti prilično skromne. Izletela sam iz auta, sve kao u transu poslovne tačnosti, i sudarila se sa najslađim čovečuljčićem na svetu. Bio je visok metar i po, star oko sedamdeset  godina, izboran, ali krepak i onako dečije rumen. Odelo i pantalone su mu bile zapanjujuće pedantno ušivene zakrpe, različitih tekstura, a videlo se i da se vodilo računa o bojama. Najčudnija je bila besprekorna čistoća kojom je odisalo njegovo lice, telo, odeća, čak su i iskrivljene, uništene cipele, upadljivo sijale. Mirisao je kao planinsko jezero, puderasta beba i svež prolećni vazduh. Oči su mu bile mali tamni topli kristali, a osmeh je otkrivao bele i zdrave zube.

         Nismo razmenili ni reč, jasno je da mu je novac potreban i da neće biti uvređen ako mu ponudim. Izvadila sam sve što sam imala kod sebe, efikasno, imajući u vidu vrtlog moje torbice. Nije bilo mnogo. Nemam novčanik. Ni sat. Novčanice su mi obično pomešane sa žvakama, cigaretama, kozmetikom, čokoladicama, upaljačima koje stalno gubim, uzimam tuđe nesvesno, pa opet ostavljam za sobom na drugim mestima. Pomilovao me po prstima, uzeo samo jednu novčanicu male vrednosti, i nežno zatvorio moju ruku.

         Trenutak u kome smo se nasmejali jedno drugome, izgledao mi je kao roj šarenih kolibrija koji preleću preko mora cvetova.

Objavio Full4Blondes u 3. april 2008 1:13:05 | 36 komentara

MONARH

             Živim u Africi. Moja kuća je prostrana i pruža sve zamislive udobnosti. I nezamislive, jer ona može sama da promeni svoju unutrašnjost, ukoliko primeti da bi mi prijalo. Naravno, ako joj je ta opcija dozvoljena. Danas joj je dozvoljeno sve. Vratila sam se sa male medicinske  intervencije, iznurena i neprijatno slomljena. Uskočila sam u bazen sa tirkiznom rekom, koja je mirisala na bočate vode. So i planinski ozon. Pesak na dnu bio je plav, roze i žut. Kada protrljaš kožu njime, prijatni žmarci ti prolaze kroz kičmu. Kuća zna da volim delfine. Grlim se dugo sa njima. Letimo zajedno, bacakamo se i blesavimo. 

            Danas, na rođendan, zamenila sam boju očiju. To do sada nisam učinila, verovatno zbog konzervativnosti. Bile su boje ćilibara 500 godina. Donedavno sam mislila da je dobro da imam nešto baš moje. Organski moje. Kožu, kosu, zube, nos, usne, konstrukciju lica i skeleta, kao i sve unutrašnje organe menjam redovno, u skladu sa medicinski propisanim terminima i svojim najdubljim osećanjima. Bila sam crna, plava, i džindžer. Uvek prirodna, neofarbana i nenašminkana, jer sve neprirodno je neukusno. Ćelijski broj godina biram uvek 33. Optimalno je to najbolje. Nisam od onih koji vole ranu mladost, tu nedovršenu formu, bez savršene izražajnosti duha i karaktera na licu, u pokretu, u čitavoj pojavi. Volim i da moji plebci prođu jedan dobar ciklus života. Znam da su predodređeni za medicinski komplet i nisam patetična u tom pogledu. Uzimam samo one iznad 26 godina. Vremenom sam prihvatila da su oni na neki način - ja. Ko sam ja, ako su moje oči - oči gospođice Jovanović, kosti lica, sa tako zavodljivom, slovenskom jagodičnom konstrukcijom – kosti gospođice Mihailovne, a koža, zanosna, bela, puderasta kao niti svilene bube – koža gospođice Tarukami. U početku, pre 453 godine, kada sam se preselila ovde zauvek  i zamenila sve telesne delove, osim očiju, doživela sam neku vrstu krize. Čak sam otišla toliko daleko da obiđem porodice svih 17 plebejaca koji su, na neki način postali ja. I ne samo to, pokazala sam im se u formi anđela, sa sve belim raširenim krilima, na javi i u snovima, i šaputala im nežne reči vere, ljubavi i nade. Plebci su sujeverni i padaju na to. Sredila sam čak i da dobiju velike svote novca, preko osiguravajućih kompanija u kojima imam poene. To mi je bila najveća greška. Uništila sam ih sasvim. Broj žrtava je bio neverovatan, a način na koji su stradali užasan. Pohlepa, srebroljublje, oblapornost, razvrat, bolest i smrt na kraju, ili život u ludilu. Učitelj mi je razjasnio da to nije moja krivica, jer je njima ipak ostavljena neka vrsta slobode izbora. Oni je jednostavno nisu iskoristili.

             Tada sam duboko razumela svu bljutavost i glupost sentimentalnosti, izlečila se i usavršila. Sada nema ni traga toga u meni. To se naročito jasno vidi u strategiji koju primenjujem kada igram ’’Monarh’’. Prvobitno, pre dolaska u Afriku, postigla sam da budem genijalan slikar, skupo plaćan. Od samog rođenja, to je bilo nužno za mene, jer sam prirodno obdarena delikatnim emocijama, fantazijom, bistrim umom, preciznom rukom i darom za sklad i lepo. Pored toga, želja za učenjem, čvrst karakter i buran temperament, kao i velika samoljubivost, utirali su puteve mom slikarstvu. Posao je išao odlično, novaca sam imala u izobilju. Do 2047. godine, doživela sam skoro sve što čovek može da doživi - veliku ljubav, velike užitke, užasne patnje, ratove, smrt najbližih i najmilijih, telesnu slavu i telesni krah, sva ushićenja duše i sve strahote i ponore. Na dnu blatnjave rupe, kada su me silovali čečenski vojnici i zatim ritualno zaklali, rodila sam se ponovo. Učitelj me je uzeo u naručje, predao negovateljima, koju su za pola sata ušili moje telo, izvidali rane i stavili me u hibernaciju sledećih 48 sati. Programska rem-kreacija koja me je lečila i podučavala u snu, bila je istinsko remek delo nazvano ’’Sveta krv - sveti gral’’. Kroz nju mi je objašnjena prava istorija čovečanstva, stara tri milijarde godina. Neću opisivati trenutke buđenja, bolni su i sada. Saznanje da moj život, moja osećanja, moje tuge i moje lepote ne pripadaju meni, već Aristotelu, koji me je odabrao, bilo je parališuće. I pogrešno, naravno. Bilo je nečeg jezivog u saznanju da je taj isti Aristotel, star oko dve hiljade i osamsto godina, slavni mislilac i učitelj Aleksandra Velikog, sada kreo-inženjer u ’’Monarhu’’.

            ’’Monarh’’ je vrsta kompjuterske igre. Igrači – kreo-inženjeri, moraju biti virtuozi, mudri, maštoviti, da poseduju vrhunska znanja i iskustvo, moralnu snagu i besprekoran karakter, jer svaki potez u igri donosi posledice u realnosti. Željene, iskreirane, ili neželjene - katastrofalne i destruktivne. U slučaju destrukcije, posledice se moraju ispravljati stotinama, a nekad i hiljadama godina. Igrač se može povući iz igre, ali mora obezbediti naslednika, odabrati ga, pripremiti ga i obučiti. Za to je u proseku potrebno 400 godina. Kompjuter ima pre svega nadzornu funkciju nad plebcima, koji su predmet akcije. Zvuk, slika, mirisi i taktilnost se podrazumevaju. Čitanje misli i snova takođe. Plebci nisu i nikada neće biti svesni toga. Kompjuter pruža sve informacije o plebcima, ali svaka akcija se mora sprovesti isključivo u realnosti. Sva sredstva su dozvoljena, uključujući i tehnološka oruđa nepoznata plebcima, koja su naravno, uglavnom, van zakona ’’fizike’’. Jedno od najačih oruđa su dezinformacije i manipulacije. Sve što je plebejsko čovečanstvo ikada učinilo, zapisalo, otkrilo, verovalo, umislilo ili izmislilo je čin prouzrokovan strategijom iz ’’Monarha’’. U svim zapisanim delima iz svih oblasti ikada, uključujući i umetnost, nalazi se po delić istine. Recimo, u Bibliji, potpuno je istinit je samo deo o postanju. Sve ostalo, a naročito Stari zavet, sadrže tek istinite delove. Uloge su često obrnute. Bog Starog zaveta je Jehova, jedan od kreo-inženjera. Smatrao je da je uloga boga uverljiv scenario. Mnogi se nisu kladili na njega, ali mu je prošlo, kako se potvrdilo u narednim stolećima. Zašto bi bog toliko mučio dobrog Jova? Taj deo je potpuno istinit, samo što Jovu nevolje nije stvarao bog. Ni mi ne znamo pouzdano da on postoji, iako smatramo mogućim. Na Zemlji se nikada nije javio, osim možda jednom, ali i to nije potvrđeno. Da, da, dobri Isus. Mnogi misle da je to bio Lao Ce, jedan od najboljih igrača, jer Isus veoma podseća na njega. Lao Ce to nije nikada priznao, ali kako je on poznati šeret, niko se nije ni ljutio što je to ostalo pomalo nerazjašnjeno, a posebno što se pokazalo neverovatno korisnim. Drvo dobra i zla, drvo života, zmijica, Nojeva arka, bla bla, istina, ali ne sasvim. A tek blago, zlato i dijamanti, ti besmisleni predmeti unapređeni u vrhunsku vrednost? Lepo piše da je bog kazao Noju da i to spakuje sa sobom. Šta će to njemu u trenutku potopa? To je ta sloboda izbora. Čovek je u stanju da slobodno misli. Uglavnom, on to ne čini. Da ne bih pretvorila ovo u raspravu, reći ću još samo ovo – posle Isusa, kada je novu veru trebalo proširiti, u IV veku su napisana nova jevanđelja. Napisao ih je Amonaton, muž one čuvene Lepotice koja dolazi. Onda je odabrao Muhameda da ih objavi. Za to je Amonaton dobio maksimum poena u ’’Monarhu’’, koji su mu obezbedili da velikim delom igre upravlja i danas.

               Sve ima svoj smisao i funkciju. Kreo-inženjeri, igrači u ’’Monarhu’’ održavaju bio-ravnotežu u plebejskom svetu već milijardama godina. Planetom se mora upravljati. Pre Afrike, bila je Atlantida, koja je morala biti preseljena zbog neravnoteže koju je izazvao Jehova, preterujući u količini svega što je osmišljavao za svoje miljenike, što je kasnije ispeglano uz pomoć genijalnog trika sa arkom, koji je omogućio igranje ispočetka. Patnja pročišćava, strah goni na delanje, a ljubav, vera i nada garantuju razmnožavanje. Ali sve sos meru, što bi rekao Konfučije.

               Među plebejcima je rašireno uverenje da je Afrika pakao. U tom paklu vlada smrt, bolest, beda i ratovi. To jeste istina naravno, ali iz prošlosti, dok je bilo domicilnog stanovništva, koje je ’’Monarh’’ istrebio. Ni najhrabrijima ne pada na pamet odlazak tamo, naročito od kada je Afrika izolovana neprobojnim zaštitnim štitom. U stvari, Afrika je raj. Tu živi pedeset miliona stanovnika, koji upravljaju plebejcima kojih ima deset milijardi, na ostatku planete. Priroda je netaknuta, voda i vazduh kristalni. Plodovi zemlje rajski, kao i sve ostale udobnosti. Novac ne postoji kao pojam. On je naravno izmišljen za potrebe ’’Monarha’’. Stanovnici Afrike su praktično besmrtni, ukoliko ne požele drugačije. To se skoro nikada ne dešava. Žive u postu i celibatu, osim za vreme praznika. To je neophodno zbog opšteg zdravlja. Uglavnom su monogamni. Plebejci imaju sve telesne slobode, intelektualne i političke, i podstiču se u perverzijama svake sorte. Životni vek im je kratak, jer medicina koja im je dostupna ima svoja ograničenja. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, su glavna oruđa u ’’Monarhu’’, manje-više. TV programi, mediji, biometrijski čipovi, farmaceutska industrrija, ograničena tehnologija i naučna saznanja su samo pomoćna sredstva. Ko smo, odakle smo došli i kuda idemo su jedna od pitanja na koja nikada neće pronaći tačan odgovor.

               U Afriku se može ući samo ako učitelj to odluči. Aristotel je jedared rođen kao Aristotel, ali kao darovit odabran je za igrača. Jedno od njegovih mnogobrojnih dela je prvi Papa, zatim Car Lazar, Torkvemada, Mengele, Kraljica Viktorija, Gavrilo Princip i čak Merilin Monro, Britni Spirs i Džozela Brajton. Sada je odlučio da se povuče. Kaže da me odabrao najviše zbog empatije, veruje da nikada ne mogu biti kao Jehova. Verujem i ja. Upravo sam osmislila jedan divan kult, ljubavni naravno. Već dugo je kod plebejaca u modi mnogobožački princip, i mislim da će ovo postati novi mit jer  ’’ljubavlju nebo oruža one koje neće da vidi uništene’’.

Objavio Full4Blondes u 24. decembar 2007 13:49:11 | 8 komentara

Antička komedija

      Sinoć sam upoznala slepog homoseksualca čiji se ljubavnik ubio.

Objavio Full4Blondes u 19. septembar 2007 8:57:00 | 22 komentara